Ко смо, шта смо и да ли се треба плашити смрти? Честа питања која постављамо а чији нас одговори понекад плаше и наводе на размишљање. Радећи на одељењима деменције и палијативне негде, а желећи да и своје читаоце обогати својим искуствима , ауторка Мирјана Мандић Дрљача објавила је књигу „Сужњи у предворјима смрти“ чија је промоција одржана у петак у библиотеци „Вељко Петровић“.
„У циљу самоодржавања, подређени наметнутим правилима дистанце, потискујући себе ми губимо компас и усвајамо отуђеност. У патолошким условима, заробљени чаршијом, чекамо нека боља времена, чувамо здравље нездравим односима, губимо способност да разликујемо стварне од умишљених проблема. Не схватајући да патимо од самих себе, осипамо се, пропуштамо живот и прилике и ударамо климаве темеље својој старости, истакла је ауторка књиге „Сужњи у предворјима смрти“, Мирјана Дрљача Мандић и додала „да нема бољег момента од оног у ком смо“.
Ограничени условима, наметнутом физичком раздаљином, ми смо ипак пронашли пречицу до срца и успоставили блискост. Зближени вољом, заједничким темама и смехом, подмладили смо своју старост која нас жудно ишчекује. Ауторка сматра да човек сопственим избором начина живљења, својим односом ка околини, увиђањем смисла или бесмисла усвојених или наметнутих норми, добровољно и директно утиче на процес свог умирања и тежину своје патње.
Професорка српског језика и књижевности Миљана Попадић наводи да је „књижевни првенац ауторке Мирјане Дрљача , сазрео као плод животне спознаје на специфичном тлу имигрантског живота. . У свакодневном сусрету са смрћу она разбија овај табу модерне цивилизације и открива запитаном читаоцу да ли су предворја смрти одувек иста или је у савременим „кућама за умирање“ напредног Запада нешто ипак другачије.“
Мирјана (Мандић) Дрљача, рођена 1974. у Бачкој Паланци. Завршила је природно математичку гимназију у Бачкој Паланци и уписала студије српског језика и књижевности на филозофском факултету у Новом Саду. Удајом прекида студије 1996. године и јануара 1997. дефинитивно одлази да живи и ради у Швајцарску. Из брака који је трајао до 2004. године има једну ћерку. У Швајцарској се преоријентисала на медицину и тамо завршила прво средњу, а потом и вишу медицинску школу. Радећи у струци посећује курсеве менаџмента и бива унапређена у шефа одељења. Првих пет година води затворено одељење деменције, а потом мења фирму у којој води и активно учествује у изградњи одељења палијативне неге. Управо рад на овом одељењу јој је инспирација за њену прву књигу “Сужњи у предворјима смрти”. Завршеном књигом, она прекида и свој радни однос на палијативном одељењу.
У наметнутом нам стању отуђивања, страха, неповерења Мирјанино дело „Сужњи у предворјима смрти“ је једна корисна опомена и усмеравање ка правим вредностима.
