- “Svaka porodica ima svoju priču” – Džulija Samjuel
Zašto su neke porodice složne u neprilikama dok se druge dele i fragmentiraju? Kako porodice mogu zajedno da prebrode teške tranzicije? Zbog čega nas naša porodica toliko često dovodi na rub nervnog sloma? I kako čak i najmanje promene mogu da poboljšaju naše odnose?
U knjizi Svaka porodica ima svoju priču, spisateljica i psihoterapeutkinja Džulija Samjuel približava nam svoj rad s različitim porodicama u kojima je često i više generacija. Kroz osam izvanredno ispričanih i pronicljivih studija slučaja, ona analizira česte problematične situacije – od gubitka voljenih do odlaska od kuće, od razdvajanja do odnosa sa očuhom ili maćehom – i pokazuje koliko toga nasleđujemo – i koliko se toga može isceliti ako se sa problemima suočimo zajedno. Istražujući odnose koji nas se istovremeno najviše tiču i najviše nas povređuju, uključujući i često potcenjen uticaj dede, babe, brata ili sestre, i uključujući najnovija akademska istraživanja, autorka nudi mudrost korisnu svima. Njenih dvanaest kriterijuma za porodičnu blagodet – od produktivnih sukoba do pronalaska vremena za rituale – daju nam alate za poboljšanje odnosa, i stvaranje porodice kakvu želimo.
- “Anželik” – Gijom Muso
čak i anđeli imaju svoje demone…
Pariz, Božić 2021.
Matijas Tajfer se budi u bolničkoj sobi nakon što je doživeo srčani udar. Čuje predivnu muziku, otvara oči i vidi da pored njegovog kreveta sedi lepa nepoznata devojka. To je Luiza Kolanž, studentkinja koja svira violončelo za pacijente.
Kada sazna da je Matijas policajac, moli ga da se pozabavi jednim sasvim posebnim slučajem, misterijom smrti njene majke, primabalerine Stele Petrenko. Isprva nevoljno, Matijas na kraju pristaje i tako počinje vrtoglava istraga koja oduzima dah: od užurbanih ulica Pariza do maglovitih kanala Venecije, na tragu tajne koja će na kraju dovesti do zagonetke čije se rešenje krije u životu koji bismo želeli da vodimo, ljubavi koja je mogla da nam se desi i mesta za koje se još nadamo da ćemo ga naći.
Napeto, neočekivano, uzbudljivo. Roman koji će vas zarobiti u lavirintu emocija i u kojem sve ono što je na jednoj stranici izvesno, već na drugoj nije.
- “Hronika sumnje” – Vladislav Bajac
Hronika sumnje vedra je i mračna priča nastala iz vjere da se sva naša književnost i poezija zateknu u dokumentu, u nizu faktografskih činjenica o jednome odživljenom porodičnom životu, a onda i o životu jedne iščezle zemlje. Vladislav Bajac pripovijeda priču o odrastanju, sazrijevanju i dekadenciji, o propadanju jednoga svijeta i o njegovim svijetlim vrhuncima, o tonovima i ritmovima jedne epohe, o veličanstvenim i metastazirajućim zabludama očeva i o dubokom nerazumijevanju sinova – onih po čijim će se glavama i dušama stropoštati očinski svijet. Hronika sumnje Bajčev je „Jučerašnji svijet“, samo što Bajac, ipak, nije Stefan Zweig. A ni Jugoslavija, bit će, ipak nije Austrougarska. Za razliku od Zweigovih, naše su iluzije, ipak, lokalne. Ali nipošto nisu manje literarne, a ni manje tragične. Iza njih, tih iluzija, ovako kako ih pripovijeda Bajac, kao da se u odjeku čuje stih ubogog pjesnika: „Najlepše pevaju zablude.“ To je nevidljiv moto Hronika sumnje.
Ali da se razumijemo: ovo nije još jedan porodični leksikon jugonostalgije. Sve suprotno od toga. Pisac se silno trudi da depatetizira svoju priču, da pobjegne od sentimenta, da tako spasi sebe spašavajući svoj tekst. Tako bježi u neobične konstrukcije, o Ja govori u trećem licu, ograđuje se svim ogradama što mu ih srpska gramatika pruža, što Hronici sumnje daje na začudnosti. A onda i na žalovanju. I na veselju.
