Српска православна црква 3. јуна прославља Светог цара Константина и царицу Јелену. За овај празник се везује верско-историјска прича, али и обичаји.
Празник цара Константина и његове мајке царице Јелене установљен је јер је цар Константин Миланским едиктом 313. дао хришћанима слободу вере и окончао њихов прогон, па је црква одлучила да овај римски царски пар прогласи светитељима.
Одлуке цара Константина судбоносно су утицале на историју света – он је признао хришћанство, што је пресудно допринело да постане водећа монотеистичка религија и основао је Константинопољ, град раван Риму, чиме је осигурао да Римско царство опстане дуго после пада Рима и западних провинција у 5. веку.
Римски цар Константин Велики рођен је у 27. фебруара 272. године у Наису, данашњем Нишу у Србији.
Константинови родитељи били су цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор је имао још деце од друге жене, а са Јеленом само Константина.
Верује се да на данашњи дан ваља отићи у цркву и запалити свећу за мученике који су дали животе у одбрани хришћанства. Према неким обичајима, требало би три пута да се умијете светом водицом и тако очистите тело и заштитите се од болести.
Цар Константин је уз помоћ силе крста победио бројно надмоћнијег непријатеља, а Максенције се удавио у Тибру.
Потом је Константин 313. године издао знаменити Едикт у Милану, којим је укинуо прогон хришћана.
После победе над Византинцима, Константин је саградио престони град на Босфору, који се од тада назива Константинопољ (данашњи Истанбул).
Света Јелена је била ревносна хришћанка, а у Јерусалиму је пронашла часни крст господњи и сазидала на Голготи цркву васкрсења и многе цркве по светој земљи.
Као први хришћански цар, велики добротвор и ктитор цркве, Константин је након смрти канонизован. У православљу, поштује се као светац и “равноапостолни цар”. Култ цара Константина и царице Јелене посебно је негован код Грка и Румуна. Што је код Срба св. Сава, код Грка је цар Константин. Слави се као крсна, понегде и као заветна, у Нишу као градска слава.
