Српска православна црква и верници славе један од најлепших празника – Лазареву суботу, у народу познату као Врбица. Ова светковина се обележава шесте недеље Часног поста и посвећена је успомени на васкрсење Лазара и на свечани улазак Христов у Јерусалим.
Врбица је за православне хришћане празник дечје радости, јер је, према Јеванђељу, Христос полазећи у Јерусалим рекао: „Пустите децу к мени, јер таквих је царство небеско“.
На Лазареву суботу се у православне храмове уносе врбове гране које ту остају до недељне литургије, на Цвети када се обавља ритуал благосиљања врбе. Врбове гране које се потом деле народу, симболизују палмине гране којима су хришћани поздрављали Спаситеља Исуса Христа на уласку у Јерусалим.
Према предању, Лазар је, као кипарски архиепископ, живео још 30 година по васкрсењу, проповедајући хришћанство. Православни верници истовремено прослављају и Врбицу која, према канону цркве, почиње службама бдења у навечерје Цветне недеље, свечаног уласка Христовог у Свету земљу.
Тај дан се слави као Лазарева субота јер се сматра да је тог дана Исус Христос васкрсао Лазара из гроба. Врбица је увек суботом, дан уочи празника Цвети, који је недељу дана пред Васкрс.
На Лазареву суботу обичај је да се носе гранчице врбе и тиме симболично представља свечани Исусов улазак у Јерусалим, када су га дочекали поштоваоци и следбеници.
Догађај Лазаревог васкрсења се, према јеванђељима, догодио у Витанији и увод је у нову веру у Васкрсење.
Према јеванђелском предању, Христос је стигао у Витанију четири дана после смрти Лазареве, оживео га и дигао га из гроба, па је тај празник познат и као Васкрсење Лазара Четвородневног.
У хришћанству тај празник има значење победе живота над смрћу и на богослужењима се тог дана помињу вољна страдања Христова и васкрснуће Лазарево као јемство за васкрсење свих верника. Васкрсење Лазарево наљутило је прво свештенике и, како каже предање, непосредан је повод за одлуку јудејске скупштине о погубљењу Спаситеља.
На Врбицу се увек држала литија изван храма, на Лазареву суботу после подне. Сведочанстава о Врбици имамо већ крајем ИВ века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена.
Народни обичаји
Овај празник најчешће славе млади и мајке са децом. Обичај је да се у цркву доносе врбе које се освештају и касније се носе кући и њима се украшава дом.
На овај празник деци се купују звончићи, а обичај је да се драгим људима поклања цвеће. Према старом обичају, данас треба брати цвеће, али га не треба уносити у дом. Цвеће држите у води на тераси или дворишту, а затим са њим украсите улазна врата свог дома, а водом се умијте.
Гране врбе имају важну симболику на овај празник. Када је Исус Христ ушао у Јерусалим, како би га поздравили, верници су пред њега бацали цвеће и врбове гранчице.
СПЦ слави Лазараеву суботу, а многим православним породицама је крсна слава.
Обичај је да се на Врбицу носе врбове гране око струка или да се од њих исплете венац за главу и украси се цвећем.
