Србија се у области заштите животне средине суочава са изазовом да до 2030. испуни циљеве Европске уније који је обавезују да рециклира 85% отпада од картона и папира, 75% од стакла, 60% од алуминијума и 55% пластичног отпада. Да би достигла зацртане количине фокус ће морати да стави на прикупљање отпада од грађана и изабере да ли да постојећем систему продужене одговорности произвођача (ЕПР) дода и депозитни систем (ДРС).
У основи, ЕПР систем подразумева да грађани у својим домовима разврставају отпад од ових материјала у посебне канте како би се ефикасније рециклирао док код депозитног система амбалажу враћају у продавнице и за то добијају назад део новца који су платили приликом куповине производа. Оба система анализирала је реномирана британска кућа Еуномиа, која је чланицама НАЛЕД-овог Савеза за заштиту животне средине на данашњој седници представила кључне налазе и препоручила да поред унапређења примарне селекције Србија уведе и депозитни систем како бисмо остварили циљеве до 2030.
– Желимо да нађемо најефикасније и најповољније решење за грађане, привреду и државу. Добили смо анализе рађене на неутралним основама како бисмо, када се ова тема поново нађе пред радном групом и Владом Србије, имали полазне основе за дијалог у успостављању система. Ипак, без обзира на то да ли ће се држава одлучити за ДРС, он не гарантује прикупљање целокупног отпада тако да је неопходно даље развијати ЕПР систем и примарну селекцију пре свега кроз подизање свести грађана о значају правилног раздвајања отпада – каже Јелена Киш, председница Савеза и менаџерка за одрживост пословања и односе са јавношћу у компанији Ball Packaging.
Према студијама, депозитни систем би помогао тако што би обезбедио прикупљање више од 90% амбалажног отпада у индустрији пића и удвостручио стопе његове рециклаже. Систем би могао да укључи различите врсте пића у стакленим и пластичним боцама, лименкама и тетрапаку. Чланице Савеза истакле су да би привреди требало оставити прелазни период од три године након доношења закона и подзаконских аката да пласира производе који се у том тренутку нађу у промету.
У конвенционалном депозитном систему, грађани би искоришћену амбалажу остављали пре свега у малопродајним објектима (и према студији за то добијали пет динара по јединици амбалаже), док је друга, за сада теоријска, опција коју је студија анализирала увођење тзв. паметног депозита који предвиђа и постављање „паметних“ канти и покривање много више локација (шопинг центри, фирме, рециклажни центри, спортски објекти, паркови и други отворени простори итд.) и у зависности од броја локација може подразумевати више или ниже инвестиционе трошкове за индустрију пића у односу на конвенционални систем.
Студија о унапређењу ЕПР система препоручује повећање инфраструктуре односно увођење тзв. „система две канте“ што би значило да грађани у посебну канту или контејнер одвајају отпад од папира и картона, а у посебну лименке, стаклене и пластичне флаше и тетрапак. Унапређење система би подразумевало да се обезбеди услуга одношења „од врата до врата“ и у градовима и у руралним крајевима, као и да се стандардизује поступак прикупљања и раздвајања отпада из тих канти.
Препоруке ЕПР студије иду у корист даљег унапређења разврставања посебно у циљу повећања рециклаже пластике и стакла где Србија бележи најлошије резултате. Препоручује се и обезбеђивање накнада за сортирање, али боље одвајање органског односно отпада од хране и увођење накнада за одлагање отпада. И један и други систем обезбеђују већу „чистоћу“ отпада односно више приходе од рециклаже из којих би се финансирало њихово функционисање, поред издвајања индустрије.
– Закључак студија је да би уз адекватну примарну селекцију и са увођењем депозитног система, Србија успела да достигне циљеве ЕУ за готово све материјале док ће код пластике бити потребни и додатни напори. За то је потребан добро осмишљен, непрофитни ДРС систем, којим би управљао централни оператер у власништву индустрије која би и финансирала систем, а држава била задужена за надзор и постављање циљева. Зато сматрамо да би привреда требало да учествује у изради подзаконских аката, као што је била укључена у почетак рада на припреми измена Закона о амбалажи и амбалажном отпаду – каже Слободан Крстовић, шеф Јединице за заштиту животне средине у НАЛЕД-у.
