Постоје три улоге у којима се ми родитељи уживимо када дође до неких проблематичних ситуација у односу са нашом децом. Или смо спасиоци и покушавамо да преузмемо проблем на себе, или смо прогонитељи који инсистирају на кривици детета, или смо жртве , жалимо и кукамо над својом судбином, а ништа не предузимамо.
Покушајмо да не будемо ништа од наведеног, покушајмо да уђемо у улогу доброг психотерапеута тако што ћемо научити да слушамо дете, тј. да ослушкујемо оно што га мучи.
Кроз моје личне и професионалне едукације се често провлачи термин “отворена комуникација” која нам указује да нико (па ни ми родитељи), не може да зна како се неко осећа у датом тренутку, у каквом је стању, док му тај неко не каже. Да би се дошло до тога да нам неко (дете) каже како се осећа, тај неко мора да нам верује.
Поверење се стиче тако што ослушкујемо шта се дешава око детета, не критикујемо, већ примером указујемо на грешке и помажемо детету тако што заједно са њим покушавамо да нађемо решење. Најлакше би било када бисмо научили да деци дајемо feedback (повратна информација), уместо критике.
Десет идеја како боље комуницирати
1. Једна од најважнијих лекција је она о природним последицама. Научите децу да свако понашање доводи до одређених последица, и на њима је да преузму одговорност за те последице.
2. Прихватите одвајање. Развој властитог идентитета током адолесценције укључује одређени степен одвајања, али не и потпуно одвајање од породице, да би се успоставила независност.
3. Не захтевајте поверавање, него га заслужите.
4. Пустите адолесцента да размишља о себи. Нека Вас умири чињеница да је дом сигурно место, где може вентилирати своје фрустрације, и средити мисли и схватити промене у свом животу.
5. Очекујте недоследност од свог тинејџера. Он проживљава збрку неуролошких, емоционалних, физичких и хормоналних промена које су природна карактеристика процеса одрастања.
6. Дајте својем адолесценту прилику да буде сам са собом када му је то потребно.
7. Допустите и адолесценту да преузме део бриге. Ако се Ви бринете о свему и решавате све уместо њега никада неће постати одговоран.
8. Поставите кућна правила јасно и у договору с тинејџером. Ако се кућна правила отворено изложе и расправе, сукоби се смањују и однос се не нарушава свађама.
9. Немојте наређивати. Наређивање не помаже развоју односа и не гради их.
10. Поштујте свог тинејџера и његове емоције, колико год бурне, променљиве и неразумљиве биле.
Дипл. психолог и психотерапеут
Миљана Рађеновић
