Из угла психолога и психотерапеута
Самопоуздање код деце -Несигурност у себе
Тема која заузима све више пажње јесте Самопоуздање Вашег детета. Самопоуздање није црта са којом се рађамо. Оно се стиче и гради на основу нашег опажања, искуства, из ситуације у ситуацију, али се исто тако и губи. Основа чврстог самопоуздања и сигурности су, првенствено, здрави и топли породични односи и односи са вршњацима. Међутим, очекивано је да се несигурност јавља и уколико су ти услови испуњени, што нарочито може бити изражено у адолесценцији.
Слика о себи или спознаја себе је то како видимо себе, како описујемо себе и своја унутрашња стања. Спознавање себе тежак је и сложен задатак. Дете почиње са спознајом себе већ у првим месецима живота, када гради поверење у своје родитеље. Оно упознаје себе игром, а однос према себи гради највише на основу родитељског реаговања, коментара које му одрасли упућују, онога што родитељи о њему мисле и вербализују, када и како га хвале, када и због чега га куде…
Када дете има здрав, позитиван однос према себи, позитивну слику себе, оно познаје себе, познаје своје најбоље и најслабије стране, познаје своје предности и ограничења, зна шта може, а шта не може, зна у чему је добро, и шта још треба да научи… Прихвата себе таквим какво јесте, воли себе.
Технике које помажу да се самопоуздање изгради:
1. Промена фокуса:
односи се на преусмеравање властите пажње са недостатака, мана и слабости на личне снаге, врлине и потенцијале. Некада увид у сопствене позитивне особине изостаје па дете треба мотивисати. Неки од начина на које то можемо постићу су:
– да детету дамо предлог да све своје добре особине напише;
– да записује белешке или води дневник о својим добрим делима, успесима, лепим
догађајима, осећањима;
– да му помогнемо да само дефинише фразе и поруке које га мотивишу, и да то
поштујемо када дајемо подршку и повратну информацију. Вербална подршка је нешто
што је у дечијем раздобљу јако битно, исто као што и критика има велику тежину па је
неопходна обазривост и бирање речи);
– и да му, када почне губити самопоуздање, претходно наведено послужи као
подсетник на сопствене квалитете.
Учење по моделу:
посматрајући узоре и њихово понашање, по моделу социјалног учења можемо обликовати и нас саме. У дечијем раздобљу, модели су блиске особе (родитељи, рођаци, учитељи), па тако и они сами морају радити на себи. У адолесценцији се то мења па модели постају вршњаци, старија браћа и сестре, познаници, познате личности. Код оних који се баве спортом,
корисно је да модел буду успешни спортисти, односно њихово понашање када побеђују, када губе, колико труда улажу. Такође, за њих је битан модел и сам тренер.
Неопходно је да родитељ буде упознат са тим на кога се дете угледа, будући да и то може бити узрок даљих проблема. Ако приметите да Ваше дете развија погрешна уверења везана за спољашњи изглед, да усваја погрешне вредности, да има погрешну перцепцију себе и света око себе, помозите му да изгради здравију слику, која ће позитивно утицати и на самопоуздање.
Излазак из ,,зоне комфора’’:
свака већа промена утиче на то да се, природно, јавља страх од непознатог. Тако, на пример, деца која су презаштићена, са поласком у школу, у новој средини са редовним обавезама и захтевима, могу доживети велику несигурност. Тај осећај се јавља као последица тога што му је све било пружено ,,на изволте’’, а онда одједном мора да се бори само за себе и доказује. Деци од најранијег узраста треба омогућити разна искуства, кроз која доживљавају и успехе и неуспехе, подстицати одговорност и радну навику, дружење са различитом децом. Тако се учи и способност суочавања са стресом, што је битна тачка самопоуздања.
Властито поступање:
ова техника подразумева ,,глумљење самопоуздања’’, и применљивија је код адолесцената него код деце млађег узраста. Сигурност се на овај начин стиче као последица понашања. То значи да, на пример, када се осећамо несигурно, својим држањем одглумимо сигурност – исправимо кичму, гледамо испред себе или саговорника у очи, говоримо
јасно и гласно – што повећава и шансу да се сигурност интернализује. На тај начин се може увежбавати и брже доношење одлука, исказивање својих жеља, истицање својих врлина.
Добра припрема – визуализација:
ово је поступак који је ефикасан за превазилажење треме. Подразумева осмишљавање ситуације и увежбавање властитог понашање у њој. На пример, ако дете научи рецитацију напамет, без грешке, и зна кући да је интерпретира на глас без замуцкивања, биће једноставније да је тако исприча и пред разредом – биће сигурније у себе када зна да зна. Додатно, своју сигурност може увежбавати и тако што ће рецитовати својим играчкама, замишљајући да су то другари из одељења.
Самоговор:
подразумева да дете научи да само себи даје поруке у одређеним ситуацијама, које могу бити у облику похвале, критике, коментара, изговорене гласно или у себи (унутрашњи самоговор). Самоговор који је усмерен ка задатку и охрабрујући, може бити значајан за јачање самопоуздања посебно у ситуацији када се појачава несигурност. Међутим, ако је превише негативан, обесхрабрујући и усмерен на грешке, делује блокирајуће и штети самопоуздању. Поруке које дајемо себи треба да буду кратке и јасне, треба их увежбавати и често примењивати како би биле ефикасне.
Разликују се три врсте порука:
1. емоционалне (,,интересантно ми је ово што учим’’)
2. техничке (,,исправи рамена, говори гласно’’)
3. фокусиране на неки претходни успех (,,била сам прва на такмичењу из овог предмета’’).
Самопоуздање као лична одлука:
ова техника се базира на свесној одлуци детета да жели да ојача своје самопоуздање, и обједињује неке од претходно описаних поступака. Када се постави такав крајњи циљ, то утиче на то да дете буде само по себи боље фокусирано и више мотивисано. Поступак тече овако: постављање циља – визуализација – самоговор. Детету помажемо да дефинише оно што жели да постигне (на пример, да нема трему док одговара историју), затим да замисли себе и своје понашање у одређеној ситуацији (преслишава се само или уз помоћ родитеља тако што стоји и прича на глас), а када се ,,спетља’’ говори себи: ,,ја то знам’’, ,,концентриши се’’, ,,усредсреди се на питање уместо на трему/буку у одељењу’’, и сл. Ову технику је теже применити код млађе деце која још увек немају усвојен појам самопоуздања. Ефикасна је код предадолесцената и адолесцената. Често се примењује и у раду са децом која се активно баве спортом, као део менталног тренинга.
Неке од поступака, али и конкретних техника које дете може применити када дође до пада самопоуздања, прво уз помоћ родитеља, а касније када их усвоји и само.
УМЕСТО: РЕЦИ СЕБИ:
“Нисам довољно паметна за то” “Научићу како се то ради”
Никада нећу успети да се изборим са стресом Пронаћи ћу начин да се релаксирам и победим
Никада немам довољно времена за све … Направићу листу приоритета и тако организовати
То је губљење времена Уложићу време у нешто што је заиста вредно
Никада нећу напредовати у овоме што радим Покушаваћу све док не успем
Нико не жели да прича са мном Обратићу се прва
То није мој посао Биће ми драго да преузмем одговорност
Сувише је неизвесно Ризиковаћу. Ко не рескира, не добија.
Никада нећу бити најбоља Ако не пробам никада нећу сазнати
Боље да неко други то ради Спремана сам да научим нешто ново
То је већ довољно добро и без мене Пробаћу да сазнам колико сам добара у овоме
Већ сам све покушала Научила сам нешто из својих искустава
Немам снаге за то Ја хоћу и могу да урадим !
Дипл.психолог и психотерапеут
Миљана Рађеновић
