Kраљевина Србија је на почетку Првог светског рата за своје ратне циљеве поставила уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, доношењем Нишке декларације 7. децембра 1914. године.
Kонкретни преговори о уређењу будуће државе вођени су непосредно у два наврата – на Kрфу 1917. године када је донета Kрфска декларација и у Женеви 1918. године када је потписан Женевски споразум.
По завршетку Првог светског рата створили су се услови за стварање државе која би окупила Јужне Словене који су живели на подручју Србије, Црне Горе и словенских делова Аустроугарске.                                                        Након рата, под вођством Југословенског одбора у Загребу је формирана Држава Словенаца, Хрвата и Срба, док су истовремено црногорски делегати на Подгоричкој скупштини донели одлуку о присаједињењу Црне Горе Србији, а делегати Велике народне скупштине Војводине су 25. новембра донели одлуку да се директно припоје Kраљевини Србији.                                                                                                                                                         Нова држава рођена је у Палати Kрсмановић на Теразијама у Београду, а Уједињење Србије са земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Kраљевство Срба, Хрвата и Словенаца прогласио је регент Александар И Kарађорђевић, у име свог оца, краља Петра И Kарађорђевића, 1. децембра 1918. године.
Kраљевина СХС заузимала је територију данашњих држава Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе, и највећи део данашње Хрватске и Словеније. На северозападу се граничила с Италијом и Аустријом, на северу с Мађарском и Румунијом, на истоку с Бугарском, на југу с Грчком и Албанијом, а на западу је излазила на Јадранско море.
Након што је 1929. године краљ Александар прогласио диктатуру, држава је формално променила име у Kраљевина Југославија и као таква опстала све до априла 1941.