Свадба на селу Словачке припремала се месецима у напред а и у данашње време се није скоро ништа променило. Свадбено весеље се припрема тако да породица која је организује обезбеди све најбоље што може од хране, пића, музике, плеса и све што је типично за свадбено весеље. Сваки регион Словачке, има традиционално организовање свадбе и венчања, као и целокупну припрему за то.

До средине 19. века, младе из племићких слојева венчавале су се релативно младе. Мушкарци женили су се касније – до тридесетих година, јер се очекује да младожења материјално буде обезбеђен за своју нову породицу.

Венчање је сложен и богат  ритуал и обичај са високим степеном формалности, јер је важна фаза транзиције из једног социјалног статуса у други. У цркви је одржана верска церемонија брака, али брак је имао свој народни облик. Породице су се договарале преко својих представника.

Главни ,,вођа“ у свадби је био „Старејши“ који је организовао свадбу, венчање, водио је саму свадбу и младенце шта треба да раде на свадбеном весељу.

Svadba na dedine

Sobáš sa na slovenskej dedine pripravoval celé mesiace dopredu, a na tom sa v podstate nič nezmenilo.

Na svadbu sa chystalo všetko tak, aby sa svadobčanom dostalo to najlepšie, čo bola rodina schopná zabezpečiť – od pokrmov a nápojov až po zážitky. Lebo práve tie v spojení so spevom, s hudbou, tancom a typickými rituálmi robili svadbu svadbou. Aj tu platí, že každý kraj, každá oblasť Slovenska, má svoje tradičné chápanie priebehu svadby, ako aj celkovej prípravy na ňu. Svadbou sa menilo spoločenské postavenie dievčaťa, čo navonok vyjadroval úkon čepčenia. Stávala sa z nej vydatá žena, zmenilo sa napríklad aj jej miesto, kde stávala v kostole.

Do polovice 19. storočia sa muži z aristokratických vrstiev ženili pomerne mladí, šľachtické dcéry sa vydávali skutočne ešte takmer ako deti. V meštianskom prostredí sa muži ženili neskôr – pred tridsiatkou, pretože sa očakávalo, že muž svoju rodinu hmotne zabezpečí. Na vidieku pokladali chlapca za mládenca vtedy, keď vedel kosiť, obriadiť dobytok, poorať pole – skrátka zastať mužské práce doma i v gazdovstve. Podobne dievka sa mohla „dievčiť“, ak vedela priasť či variť, teda udržiavať domácnosť v chode a poriadku. Hranice právnej dospelosti sa však časom posúvali smerom nahor, napríklad podľa rakúskeho práva z roku 1811 bol človek plnoletý až po dosiahnutí 24 rokov, na skoršie uzavretie manželstva však stačil súhlas rodičov alebo zákonných zástupcov.

Svadba bola zložitý a bohatý komplex rituálov a zvykov s vysokým stupňom obradnosti, keďže šlo o dôležitú fázu prechodu z jedného spoločenského stavu do druhého. V kostole sa uskutočnil cirkevný obrad uzavretia manželstva, ale svadba mala aj svoju ľudovú podobu. Rodiny vystupovali prostredníctvom svojich zástupcov, možno ich nazvať svadobnými hodnostármi, ktorí určovali celý priebeh svadby. Ak niekomu zverili funkciu svadobného hodnostára, bol to prejav spoločenského uznania.

 

Bývalo to tak, že krstný otec každého z mladomanželov vystupoval ako starejší, starosta. Starejší organizovali svadobnú hostinu a boli svedkami pri cirkevnom obrade. Úlohou starejšej, svatky, širokej, teda krstnej matky nevesty, bolo sprevádzať a ochraňovať nevestu celý čas svadby, pomáhať jej pri obradných úkonoch (skladanie venca, čepčenie). Svadobné veselie sa konalo po cirkevnom obrade v dome nevestiných rodičov alebo zároveň aj v rodičovskom dome ženícha.