,,Stubovi zemlje”-  Ken Folet

U Engleskoj u XII veku, u vreme surovog građanskog rata, oskudice i verskih sukoba, u Kingsbridžu je podignuta velelepna katedrala, pod čijim se zidinama prepliću sudbine majstora zidara Toma, plemkinje Alijene, priora Filipa, majstora kamenoresca Džeka, i Elen, žene iz šume od čijih čini zaziru mnogi moćnici ukaljane prošlosti. Graditeljski poduhvat dug trideset godina okosnica je velike ljubavne priče, porodične sage i epske pripovesti o životu u „mračnom” srednjem veku.

Minuciozni opisi izgradnje gotske katedrale u Kingsbridžu prepliću se s mnoštvom raskošno oslikanih likova, sa živopisnim scenama nemilosrdne borbe za vlast i pogubnim intrigama, a život u jednom engleskom selu verna je slika života u Engleskoj pre gotovo hiljadu godina.

Autorov predgovor osvetljava nam prepreke na koje je nailazio dok je, sedamdesetih godina prošlog veka, sakupljao građu za priču o podizanju katedrale u srednjem veku. Posle pomnog proučavanja katedrala u Linkolnu i Vinčesteru, Folet je svoje oduševljenje pretočio u čaroban roman čiji će vas likovi zauvek osvojiti.

,,Pod kožom” –  Niki Frenč

Zoi, Dženifer i Nađa su tri žene koje nemaju ništa zajedničko, osim čoveka koji želi da ih ubije. Šalje im zastrašujuća pisma, puna intimnih detalja iz njihovih života – kakvu odeću nose, njihove svakodnevne navike, kako se ponašaju kad su same – i obećava da će ih usmrtiti na užasan i nasilan način. To se, međutim, neće desiti pre nego što se poigra sa njima. Nevidljiv i naizgled nezaustavljiv, on uživa u tome da gleda kako žene pate, uzbuđuje ga moć da im uništi živote i veru u njihove najbliže; da ih ostavi u strahu i zbunjenosti. Ali one nisu toliko bespomoćne koliko on misli…

 ,,Marfi” – Samjuel Beket

Jedan od najistaknutijih avangardnih pisaca HH veka rođen je u Irskoj, 13. aprila 1906.

Proslavio se dramom Čekajući Godoa (1952). Pisao je i na engleskom i na francuskom.

Marfi (1938) je njegov prvi roman, Beket ka-kvog ne poznajemo dovoljno, i bez koga se ne može u punoj meri razumeti čitavo njegovo delo. Tokom tridesetih, Beket je pronalazio svoju tehniku i sebe kao pisca; sve što je napisao bila je priprema za Marfija, koji je kulminacija ove prve faze Beketovog stvaralaštva. U Marfiju su sadržane sve Beketove teme, i ovo delo predstavlja polaznu tačku za kasnije romane – Vot (1953), Moloa (1951), Malon umire (1951), Nemušto (1953), Kako je to (1961), Mersije i Kamije (1970), kao i broj-ne pozorišne komade. Beket je od 1938. živeo u Parizu.

 Marfi je komedija apsurda, u tradiciji koja ide od Servantesa i Rablea do Džojsovog Uliksa, odraz literature koju je Beket čitao tridesetih, kao i njegovog života u Londonu, gde se i odvija radnja romana, jednim delom na psihijatrijskoj klinici. Ovo pre svega egzistecijalističko delo ima i ljubavnu priču, ono je i satira, portret Beketovog života u mladosti, gde je glavni junak u mnogome sam Beket. Dilan Tomas je bio među prvima koji je pohvalio knjigu, posebno njenu nepredvidljivost. Marfi počinje scenom u kojoj je junak romana vezan za stolicu za ljuljanje.

„Sedeo je tako na svojoj stolici jer je uživao u tome! To je pre svega pružalo uživanje njegovom telu, zadovoljavalo mu je telo. Zatim mu je oslobađalo duh. Jer sve dok mu telo nije smireno, nije mogao da živi u svom duhu, kako je opisano u šestom poglavlju. A život u duhu pružao mu je uživanje, takvo uživanje da uživanje nije bilo prava reč. . .

Ljuljanje je postajalo sve brže i brže, sve kraće i kraće, presijavanje je nestalo, izvikivanje napolju je nestalo, telo će mu se uskoro smiriti. Većina stvari pod mesecom postajala je sve sporija i sporija, a onda stala, ljuljanje je bilo sve brže i brže, a onda stalo. Telo će mu se uskoro smiriti, uskoro će biti slobodan.“