“Ja sam dete sa autizmom. Ja nisam ,,autističan”. Moj autizam je samo jedan aspekt mog karaktera. On me ne definiše kao osobu.
Moja percepcija je poremećena. To znači da uobičajeni prizori, zvukovi, mirisi i ukusi, kretanje koje vi možda uopšte ne primećujete u svakodnevnom životu mogu biti vrlo bolno iskustvo za mene.
Molim Vas razlikujte neću (ne želim) i ne mogu (nisam u mogućnosti to napraviti). Receptivni i ekspresivni jezik meni su podjednako teški.
Ja razmišljam vrlo konkretno. Doslovno interpretiram jezik. Fraze, igre rečima, nijanse u izgovoru i sarkazam nisu nešto što ja razumem i molim vas nemojte ih upotrebljavati u razgovoru.
Budite strpljivi s mojim ograničenim rečnikom. Meni je teško izreći što u stvari trebam/želim kada ne znam izraziti rečima ono što osećam. Pripazite na moj govor tela, povlačenje, uznemirenost ili druge znakove koji upućuju da nešto nije u redu.
Izražavanje i jezik ne idu mi baš sjajno, bolje mi ide vizuelno učenje. Radije mi pokažite kako treba nešto učiniti nego da mi to pokušate objasniti rečima.
Usmerite se na ono što mogu i znam učiniti,radije nego na ono što ne mogu ili ne znam. Kao i ostala deca, lakše mi je učiti u okruženju koje uvažava različitosti.
Pomozite mi u socijalnoj interakciji. Možda izgleda kao da se ne želim igrati sa ostalom decom u parku, no najčešće samo ne znam kako započeti razgovor ili druženje.
Pokušajte utvrditi koji su ,,okidači” mojih emocionalnih ispada. Ti ispadi, epizode, kako god da ih želite zvati ,ma kako vama užasavajuće izgledali, meni su još strašniji događaj.
Zapamtite da se autizam događa meni, ne vama. Bez vaše podrške moje šanse za uspešno samostalno odrastanje su male. Uz vašu podršku,mogućnosti su veće nego što možda mislite.
Verujte – JA SAM TOGA VREDAN.“
Pozdravlja vas Marko
Izvor i foto: Jaroslava Molnarova Markova mama
