На Сретење 1804. године, на збору виђенијих Срба са територије Београдског (односно Смедеревског) пашалука, који се догодио у Марићевића јарузи у Орашцу, донета је одлука о подизању устанка против Турака и за вожда је изабран Ђорђе Петровић – Карађорђе.
Одлуци о подизању устанка претходила је сеча кнезова, односно угледних народних првака, које су дахије превентивно побиле, због наводне нелојалности.
Први српски устанак најпре је захватио крајеве западно од Колубаре, Шумадију и Поморавље.
Читав Београдски пашалук ослобођен је 1807. године, али је судбину устанка одредио исход Руско-турског рата, пошто су Русија и Турска потписале мир у Букурешту 1812. године.
Препуштање Србије било је плод чињенице да је почињао Наполеонов поход на Русију.
Карађорђевом буном започела је Српска револуција, окончана успешним дипломатским достигнућима Милоша Обреновића, деценијама потом.
Карађорђе је током Првог српског устанка (1804-1813), у склопу обнове српске државности, између осталог устројио и низ важних институција, попут Велике школе, далеког зачетка данашњег Универзитета у Београду.
На Сретење 1835. године у Крагујевцу је донет први Устав Кнежевине Србије, познат као Сретењски. Уставне одредбе које је садржао обликоване су по узору на уставе Француске и Белгије.
Текст устава израдио је Димитрије Давидовић, знаменити новинар и српски национални радник.
Овакво уставно решење одмах је изазавало негодовање Аустрије, Турске и Русије, због чега је убрзо суспендован.
Велике силе сматрале су га превише либералним – у поређењу са уставима европских земаља тог времена он је то и био, осим ретких изузетака попут Француске и Белгије.
Кнежевина и Краљевина Србија имала је потом више различитих уставних решења: 1838, 1869, 1888, 1901. и 1903. године.
После Другог светског рата, од 1945. године, у потпуно промењеним околностима, Србија је у саставу федералне Југославије четири пута усвајала највиши законодавни акт, а актуелни је усвојен 30. октобра 2006. године.
