Српска православна црква данас слави Ђурђиц, у знак сећања на пренос моштију светог великомученика Георгија у нови храм.

Светог Георгија или светог Ђорђе/Ђурађа Срби славе два пута у години. Свети Ђорђе или Ђурђевдан слави се у пролеће, на дан његовог страдања у време римског цар Диоклецијана 23. априла по старојулијанском, односно 6. маја по грегоријанском календару.

На православним иконама и средњовековним фрескама свети Георгије је представљен како на коњу, у војводском оделу са крстастим мачем убија аждају која је симбол паганске вере. Та икона је, по неписаном правилу, у домовима оних који славе Ђурђевдан.

На иконама за празник Ђурђиц, овај светац се представља као пешак у стојећем ставу са копљем или мачем у руци. У средњевековним православним храмовима и манастирима он је у реду са светим ратницима, борцима за хришћанство, које предводи свети архангел Михајло, представник сила добра и чистоте новозаветне вере.

Ђурђиц је поштован празник међу верницима, па се тако на овај дан не раде тешки послови и ручни радови. Такође, строго је забрањено ловити вукове, јер ће ловце у супротном задесити велика несрећа и малер који ће их пратити и целе следеће године.

Дани од Ђурђица до Светога Мрате називају се Мратинци или Вучији дани јер је свети Мрата заштитник вукова. У време мратинаца ништа се не даје из куће, не преде се вуна и ништа се не пере. Кројачи и обућари одмарају, а жене не раде ручне радове. У селима западне Србије у ове дане се клало, ћутећи у рану зору на кућном прагу, црно пиле или млад црни петао.

Претходно се пилету или певцу завеже црним концем кљун да не би пустио никаквог гласа. Одсечена пилећа глава везивала се црвеним концем о вериге, па се са њом бајало у време доласка вукова.

Уочи славе долази свештеник у кућу и свети водицу којом домаћица меси славски колач, који сече свештеник у цркви и прелива га вином (или то ради домаћин код куће). За славу се пали славска свећа, која треба да гори целог славског дана. Гаси је домаћин у присуству укућана тек увече, пошто се најпре прекрсти. Обичај је да домаћин не седа док свећа гори. Он по веровању народа мора да “двори” славу.

Кажу да је Ђурђиц по бројности свечара на осмом месту слава у Срба. Ђурђиц је и градска слава Новог Сада, као и Бора. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна храна. На литургијама у православним храмовима помиње се страдање светог Ђорђа.