Никад нико није чуо да „завет“ и „срамота“ могу да егзистирају као два равноправна појма у вредносном систему карактера једне особе. Милица Ђурђевић Стаменковски и опскурна организација, коју наводно она предводи, доказали су да је то, ипак могуће.

Маркантно, хладно лице Милице Ђурђевић, из кога „сија“ одсуство сваке етички и естетски прихватљиве емоције, док као „жар пламти“ рушилачка, застрашујућа, незаслужена, „празна“ и опасна амбиција, савршен је егземплар апсолутног професионалног и политичког посрнућа. Та амбиција као да је Милицу трансформисала у „љуштуру“ неиживљене и професионално некомпетентне тинејџерке, која је одавно поверовала да „присуство испразне логореје“, може одлично да замени неопходно постојање социјалне и интелектуалне интелигенције. Наведена чињеница постаје још страшнија када схватимо да говоримо о девојчурку, која има неутаживу жељу да „постане власт“ у овој земљи, а том циљу чини се да је подредила, „продала и купила“ – све што поседује.

Уколико до ове године или до пре који дан, некоме није било јасно да Милица и њена странка Заветници представљају класичне преваранте, који политички систем доживљавају као „циркус или друм“, где могу неометано да попут „разбојника пљачкају своју публику, док је истовремено забављају акробацијама на трапезу“, сада би требало да схвате да та Миличина странка представља меритократски устројену групацију људи са опасним, заправо криминалним намерама. Једноставно, Милица Заветница никада није разумела да политика представља озбиљну науку, једнако као и „вештину могућег“.

За ову циркуску трапезисткињу политика представља искључиво вештину могућег и брзог стицања богатства, славе, моћи и оног најважнијег – власти. Од 2012. године, када је „скрпљена“ групација под називом „Српски сабор Заветници“, па све до недавно, Милица је градила политику своје данашње странке на празним флоскулама, где никада, нигде и никоме није понудила ниједно решење за изазове са којима се српски народ и држава суочавају већ деценијама, па и столећима. Пажљиво „стварана“ и усмеравана од стране разних обавештајно-безбедносних апарата (како домаћих, тако и страних) у протеклој деценији суптилно је нападала политику председника Србије, Александра Вучића, при чему је водила рачуна да не изазове гнев код грађана наше земље, односно код политичког тела, чије је поверење безуспешно покушавала да освоји, из разлога што је знала да је то тело своју љубав и веру одавно поверило, управо Вучићу. Попут каквог биомеханичког робота, без надахнућа и вере у изговорено, целу деценију глагољила је о „саборности, свесрпском јединству, судбинској вези Србије са Русијом“ и сличним, истина, важним темама. Све са једним циљем, да се „на силу Бога докопа, макар и једног места у извршној или законодавној власти“.

Знатно пре последњих избора у Србији, од априла 2022. године, Милица Заветница одбацила је „сабор и саборност“ из имена, али и из непостојећих идеја и идеала организације, коју наводно предводи. У тренутку избијања руско-украјинског рата, Милица је нањушила да би ова катаклизма могла да буде савршен тренутак за њен велики политички наступ међу Србима. Управо, у датом наступу, као некоћ када је остала без „сабора“, Милица је одлучила да се обрачуна и са „заветом“. Френетично је наставила да заступа став да Србија мора да „затвори сва врата своје куће“, осим она која нашу земљу воде према Русији. Бесловесно је урликала и заклињала државни врх да „ни случајно не би смео да сарађује са ЕУ и САД“, те да „ни случајно не примењује било које рестриктивне мере према Руској Федерацији“. Популистички и демагошки организовала је протесте наводно „против санкција Русији“, што је заправо била „генерална проба“ обавештајно-безбедносних апарата, у случају да „неко затражи рушење Вучића на улици“. Ширила је гнусне лажи да ће „Вучић да призна“ лажну државу у јужној српској покрајини, те да ће одмах после избора да „заведе санкције Русији“.

Заклињала се и заветовала да никад неће ступити у партнерство или коалицију са прозападним, грађанистичким политичким снагама у Србији, које су оличене у деловању партија попут Двери, Странке слободе и правде, Народне и сличних. Заветовала се да никад неће да „седне за софру“ са Мариником, Ђиласом, Јеремићем, Мирославом Алексићем и осталим ведетама америчке и других амбасада са политичког Запада у Србији.

Ништа није помогло што се и она уверила да Вучић и Србија једини на свету бране међународно јавно право, те да једини у Европи нису увели ниједну рестриктивну меру, а камоли санкције према Русији, те што доследно штите суверенитет државе и национална права српског народа на Kосмету. Ништа није помогло Милици, кад су објављени прелиминарни резултати ванредних парламентарних и локалних београдских избора, 3. априла ове године. Само неколико сати после затварања биралишта, Милица Ђурђевић Стаменковски најавила је могућност стварања коалиције са – Ђиласом, Мариником, Вуком Јеремићем и њиховим најбољим пријатељем, Бошком Обрадовићем. Све године наводне борбе против утицаја политичког Запада на Балкану, брзо су пале и заборављене…

Нагон да постане комунална министарка у Београду (ако већ није успела да се професионално и политички оствари на неком „бољем месту“), био је јачи од свих лажних идеала за које се заветовала и о којима је мантрала целу деценију. Нагон, али и пријатељство, које Миличини нови-стари пријатељи негују са многим амбасадама у Београду. „Чари и шарм угледних и културних западних амбасадора“ можда су били неодољиви за Милицу Заветницу, па је убрзо ступила у политички загрљај са онима које је до јуче називила „усташама и страним плаћеницима“. Тако је Милица прво остала без „сабора“, а онда и без „завета“. Можда ће ускоро и „странку“ одбацити, уколико се њени чланови успротиве новим „идеалима, идејама и америчким сновима“ њихове Заветнице.

У политици је много тога замисливо, али да неко и „завет“ оперважи срамотом – то се до сада није догодило. Јасно је да су и срамота и завет устукнули су пред гротескношћу похлепе и бесловесности Милице Ђурђевић, која је себе и даље незаслужено представља Заветницом. Kао лице без професије и занимања, није могла да дозволи да је људи, као код Нушића препознају само као “овдашњу”, па је свом имену и презименима додала и именицу, која никад неће постати „придев“, односно која њој служи као надимак, али и пуно плаћено занимање. Сада је остала и без њега. Сада је постала – ништа….

   извор:nsuživo.rs