Што би рекао наш стари добри Душко Радовић: „Тако је мало љубави међу људима. Ко уме да воли не би требало ништа друго да ради.“
Драги  родитељи, ево малог појашњења. Како су истраживачи уопште дошли до оних категорија. тј. стилова афективног везивања – тако што су прво истраживали децу и њихове индивидуалне разлике. За процену квалитета везаности Мери Ејнсворт је осмислила лабораторијску процедуру названу „Страна ситуација“. Дете с родитељем улази у просторију с играчкама и излаже се следу кратких стресних епизода у којима се сусреће са страном особом у присуству и без присуства мајке. За класификацију понашања кључно је понашање детета према родитељу током поновног заједничког сусрета, након одвајања.
Деца категорисана као сигурна користе мајку као базу сигурности за истраживање – када су узнемирена, траже контакт с родитељем. Када добију потребну утеху, враћају се истраживању. У епизодама сепарације, сигурно везано дете показује да му родитељ недостаје. При поновном сусрету се осмехује, вокализује или покретом поздравља родитеља.
Деца категорисана као избегавајућа одмах крећу у истраживање, слабо испољавају осећања, не траже контакт с родитељем ради обезбеђивања сигурности. Када дете остане само, не показује видљиво узнемирење. Непознату особу лако прихвата као партнера у игри. По повратку родитеља, активно га избегава, не гледа у њега, често се фокусира на играчке. Ако га родитељ узме у руке, дете може да се укочи или извије да би избегло контакт.

Деца у групи амбивалентних показују видљиву узнемиреност већ при уласку у просторију и не крећу у истраживање. Када их родитељ остави, снажно протествују. По повратку родитеља, често се могу смењивати наизменични захтеви за контактом и знакови љутитог одбацивања, па и напади беса. Ова деца не успевају да нађу утеху и сигурност у контакту с родитељем.
Дезорганизовано/дезоријентисано привржена деца баш и немају неку организовану стратегију како ће спречити родитеља да оде или како ће га дочекати. Она могу бити потпуно “хладна“ у обе ситуације, могу да се залете родитељу у загрљај а онда, пре самог приближавања, да се окрену и оду. У присуству родитеља на њиховом лицу се може видети страх, баш као да не знају шта могу очекивати, можда ударац, можда грубу реч. Нажалост, ова деца су прилично трауматизована (нпр. деца алкохоличара), често и злостављана, а сигурно потпуно емотивно занемарена, застрашена.

Знам, свима је доста теорије и тек са тим теоретисањем ништа није јасно. Све је лако, само мало укључите логику. Љубав није заробљеништво, нити је непрекидно бдење и страховање над оним кога волите. Једна ИНДИВИДУА воли другу ИНДИВИДУУ, а индивидуалност подразумева и слободу. Ако Ваше дете зна и осећа да сте ту за њега, да је заштићено, вољено и сигурно кад год да се ВРАТИ у Ваше руке, моћи ће лагано и сигурно да корача и истражује свет око себе. Оно мора ОТИЋИ понекада да би могло да се ВРАТИ. Слично је и са партнерима које волимо. Мој круг и његов/њен круг имају онај сегмент преклапања, али он никако не исцрпљује површине два круга. Свако остаје особа за себе, са својим интересовањима, хобијима, особинама, наклоностима, вештинама, каријером, пријатељима… Симбиоза гута, гуши и одузима оно индивидуално. Љубав обогаћује и ослобађа.

 

Дипл. психолог и психотерапеут
Миљана Рађеновић