Крај године, која је протекла и дочек Нове године, сврставамо у један од најрадоснијих празника, који се, код већине народа прославља углавном у кругу породице, али и уз бројне, понекад и чудне обичаје, који потичу од различитих веровања.
Један од првих народа који је почео славити Нову годину су Кинези, а трговци су се тада међусобно даривали ситницама. Славље уласка у ново раздобље старо је готово колико и сам човек. Равнајући се према звездама, без чуда модерне технике, стари су народи обележавали прелаз у ново раздобље. Историја прослављања Нове године није поуздано утврђена, али верује се да су Вабилонци то чинили још пре 4.000 година, када је прослава трајала 11 дана а сваки се дан другачије славио. Прослава Нове године и Божића не може се замислити без окићене јелке. Светлуцави украси, траке, машнице и свећице уносе радост и весеље у дом свих оних који славе ове празнике. Међутим, далеко пре појаве хришћанства, зимзелено дрвеће и биљке су имали посебан значај за бројне цивилизације широм света, нарочито у зимском периоду. Као што се данас у време новогодишњих празника ките борови, смреке и јеле, тако је у древна времена постојао ритуал вешања грана зимзеленог дрвећа изнад врата и прозора. А све то јер се веровало да ове биљке пружају заштиту од болести, злих духова, вештица и вилењака.
На наше просторе, обичај кићења новогодишње јелке долази средином 19. века. Пре тога, домови су се украшавали зеленим гранама, цвећем и воћем. Временом, уместо грана су почела да се ките зимзелена дрвца, а декорацију су представљале јабуке, крушке, шљиве, лешници, ораси и сл. Касније су се додавале и разне слатке посластице, украси од папира, као и ланчићи, венчићи… Уместо снега, на гране су се стављали комадићи вате или исецкани папири. Данас Нову годину славимо сви, а она прво стиже на Линијска острва, док последњи славе на Самои и још неким пацифичким острвима.
