Свети Василије Острошки рођен је у селу Мркоњићи, Попово Поље у Херцеговини. Иако су били сиромашни, Јовановићи су важили за побожну породицу која редовно посећује сва богослужења. 

Као младић, Свети Василије је боравио у манастиру Ваведење Пресвете Богородице у Завали, јер се тада образовање могло стећи само у манастирима. Пошто му се допао живот у манастиру, одлучио је да се замонаши. Међутим, пошто је још био млад, предложили су му да преиспита своју одлуку. Као монах убрзо се прочуо због свог подвижничког живота, а касније је изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског. Као архијереј живео је у манастиру Тврдошу и одатле утврђивао у Православљу своје вернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог где је наставио свој опасни подвижнички живот, уз много топле молитве и бриге за своје вернике.

Високо изнад Бјелопавлићке равнице, на њеној западној страни, између Никшића и Даниловграда, при једној окомитој стијени, налази се манастир Острог. Иако су прве основе овог манастира дали неки испосници, који су у острошким пештерама нашли погодно место за свој усамљенички и подвижнички живот, његовим првим оснивачем с правом се сматра св. Василије Острошки, митрополит Захумско-херцеговачки.

Поклоници из свих крајева и данас долазе Острошком Чудотворцу у великом броју из свих крајева, без обзира на вероисповест и националну припадност. Долазе и из иностранства. Крај кивота Светог Василија узносе се молитве и на нашем и на страним језицима. Многи доносе децу да крсте баш испред моштију, и многи називају децу именом Василијевим, а многи ту склапају брак или се исповедају и причешћују или траже да им се читају молитве за здравље.

Светог Василија је у српској Цркви Господ одредио за посебну мисију, за помоћника и исцелитеља свих невољних и болних, који са чврстом вером и љубављу долазе и приступају му као великом чудотворцу и Божијем угоднику. 

И данас је острошка испосница својеврсна бања исцелења, у којој многи болесни, хроми, сухи, згрчени и умоболни налазе милост Божију и одакле својим домовима одлазе здрави и душом и телом.